Оловни војници

Говор браниоцима Београда мајора Драгутина Гавриловића:
"Тачно у 3 часа непријатељ се има разбити вашим силним јуришом, разнети вашим бомбама и бајонетима! Образ Београда, наше престонице, има да буде светао! Војници! Јунаци! Врховна Команда избрисала је наш пук из свог бројног стања, наш пук је жртвован за част Отаџбине и Београда! Ви немате више да бринете за ваше животе који више не постоје! Зато напред у славу! За Краља и Отаџбину! Живео Краљ! Живео Београд!"

Не знам где сам, лежим у глувој мрачној соби
Али знам да нисам мртав, јер исувише ме боли
Као кртица у рупи користим мирис и додир
Хладне шипке кревета, на болест смрди фротир
Цевчица из руке се завршава у боци
Док у паници схватам да завој прекрива ми очи
Скорела крв под газом несносно ме сврби
Ваљда сам у болници, најгоре слутим
Дозивам у помоћ, надам се да ће ме чути
Ваздух напушта ми груди, ал' изостају звуци
Да схватим шта се догађа узалуд се мучим
У сећањима тражим делић слагалице кључни.

Реф:
Извучен нам је број, ми више нисмо битни
Јуришамо у бој само народ да преживи
Сложили смо корак, усмерили мисли
Потребан је сваки борац као бедем офанзиви.

Предах од крви, тишина гробна
Дужином хоризонта тежак барута облак
И километри жице, сат каже да је зора
Живот тече негде, ја изгубио сам корак
Дуго падала је киша, у костима хладноћа
Каљава вода спира зидове рова
Нови запис у дневник и опет ме копка
Да ли су то можда моја последња слова
Прича једног вода, људи сваког соја
У униформе иста све их обукла је борба
Кроз безумље фронта, један другом одан
Неодлучност једног за све би била кобна
Наредба иста сваког јутра се чека
Ослобађамо места којим не памтим имена
После погибељног јуриша до последњег метка
Судбина је крвава на врху бајонета
Долазим себи, покрет истог часа
Гледам лица око себе, добро позната гримаса
Оружје на готовс, на место дневник враћам
Артиљеријска ватра нашем јуришу је пратња.

Први корак кроз блато, под унакрсном ватром
Отежано дисање под заштитном маском
Освајање ничије земље, метар по метар
Мирис барута и крви који носи ветар
Лешеви и рањеници, не чују се крици
К'о страшила масакрирани, грче се на жици
Топовско месо, оловни војници
Ово поље је табла - ми фигуре у игри
Немам времена да мислим, пролећу хици
Ни не види се положај до којег треба стићи
Док живота је у мени руке нећу дићи
За виши циљ - ми уопште нисмо битни.

Крвљу плаћамо цену слободе... Опрости нам Господе...

Језа ми пролази кроз кичму од страха
Скидам маску, успевам да дођем до даха
Пеку ме очи од крви што се слива
Сви и даље јуре - није стала офанзива
Устајем полако, нога ми се грчи
Осећај се враћа и почињем да трчим
Зуји ми у ушима, ал' не видим шта се догађа
Почињем да пуцам - не знам да ли погађам
Пробили смо линију - непријатељ се повлачи
Улетели у ров више него одлучни
Да идемо до краја дуго чекао се помак
Очи у очи - бајонет у стомак...

Reф 2 пута

Оловянные солдатики

Обращение к защитникам Белграда майора Драгутина Гавриловича:
"Ровно в 3 часа враг должен быть разбит вашим мощным штурмом, разнесён вашими гранатами и штыками! Образ Белграда, нашей столицы должен быть светлым! Воины! Герои! Верховное Командование вычеркнуло наш полк из своего списка, наш полк принесён в жертву за честь Белграда и Отчизны! Вы не должны больше беспокоиться о ваших жизнях, которые больше не существуют! Поэтому вперёд во славу! За Короля и Отечество! Да здравствует Король! Да здравствует Белград!"

Не знаю где я, лежу в глухой тёмной комнате.
Но я знаю, что не умер, ибо мне слишком больно.
Как крот в норе, полагаюсь на обоняние и осязание.
Холодные прутья кровати, болезнью воняет ткань,
Трубочка из руки заканчивается в бутылке.
В панике понимаю, что повязка закрывает мне глаза.
Запёкшаяся кровь под марлей невыносимо чешется.
Наверно я в больнице, подозреваю наихудшее.
Зову я на помощь, надеюсь, что меня услышат.
Воздух выходит у меня из груди, но без звуков.
Зря я мучаюсь, пытаясь понять, что происходит.
Ищу в воспоминаниях ключевую часть головоломки.

ПРИПЕВ:
Мы списаны со счетов и больше ничего не значим.
Мы рвёмся в бой только ради спасения народа.
Мы идём в ногу, в единых помыслах.
Нужен каждый боец как оплот наступления.

Передышка от крови, тишина гробовая,
Во весь горизонт - туча порохового дыма.
И километры проволоки, часы говорят, настал рассвет
Жизнь идёт где-то, а я оступился.
Долго шёл дождь, холод в костях,
Грязная вода омывает стены окопа.
Новая запись в дневнике и снова мне тревожно,
Возможно, что это мои последние слова в жизни.
История одного взвода, людей разного сорта,
В одинаковые мундиры всех их одела борьба.
В безумии фронта они преданы друг другу:
Нерешительность одного для всех была бы роковой.
Одинаковый приказ ожидается каждое утро,
Освобождаем мы места, названия которых я не помню.
После смертельной атаки до последнего патрона
Судьба кровавая на верхушке штыка.
Прихожу в себя, выступление в тот же час,
Я смотрю на лица вокруг себя, знакомые гримасы.
Оружие на изготовку, возвращаю дневник на место,
Артиллерийский огонь - аккомпанемент нашей атаки.

Первый шаг по грязи, под перекрестным огнём,
Тяжёлое дыхание под маской противогаза.
Захват ничейной земли, метр за метром,
Запах пороха и крови, которые носит ветер.
Трупы и раненые, не слышатся крики,
Как пугала истерзанные, корчатся на проволоке.
Пушечное мясо, оловянные солдатики,
Это поле - игровая доска, а мы на ней - фигуры.
У меня нет времени думать, я пропущу выстрелы.
И не видно позиции, которую надо достичь.
Пока я жив, не подниму руки вверх,
Для высшей цели - мы вообще не важны.

Кровью платим цену свободы... Прости нам, Господи...

Мороз проходит по моему хребту от страха,
Снимаю я противогаз, мне удаётся отдышаться.
Жжёт мне глаза льющейся сверху кровью,
Все несутся дальше - не остановилось наступление.
Я встаю медленно, ноги мои в судороге,
Прихожу я в чувство и снова бегу.
Звенит в ушах, но я не вижу, что происходит,
Я начинаю стрелять - не знаю, попадаю ли.
Мы прорвали линию обороны - враг отступает,
Ворвались в окоп мы, полные решимости,
Окончательного хода долго мы ждали:
Лицом к лицу с врагом - штык в живот...

Припев: 2х